Anksioznost – Zivot bez straha

Ne znate kako da se izborite sa osecajem straha, napetosti i strepnje? Mislite da gubite razum? Sve to utice i na Vase fizicko zdravlje?
Ne brinite, niste sami i nikada niste ni bili. Anksioznost nikad ne zovem bolescu, pa cak ni poremecajem jer na moju anksioznost gledam kao na izazov, borbu i nesto sto me je na kraju ucinilo jacom.

Postoji vise vrsta anksioznosti ali o tome necu pisati ovaj put.

Photo: Unsplash

KAKO PRICA TECE?

Moja anksioznost je pocela da se manifestuje kada sam imala samo cetrnaest godina. Naravno, ja nisam imala pojma sta mi se desava, nije mi bilo jasno sta je izazvalo toliku bujicu emocija u meni. Ocekivala sam da ce ubrzo prestati. Medjutim, vreme je prolazilo, taj nekakav osecaj koji cak nisam znala ni da opisem nije jenjavao, ponekad bi me bilo samo malo manje strah, a u drugim trenucima bila bih na smrt preplasena ne znajuci zbog cega.

Dani su odmicali, ja sam krenula u srednju skolu, a nesto iz tih dana, sto mi je ostalo urezano u secanju i do danas je budjenje svakog jutra i trenutak kada otvorim oci, osecaj nestvarnog, paralisuceg straha koji bi me preplavio. Ignorisala sam. Ocekivala sam da svi pomisle da sam luda ako im kazem takvo nesto. Taj osecaj je polako poceo da mi preuzima zivot i svakoga trenutka sam iscekivala da se dogodi nesto lose i da me strah ponovo obuzme.

U nekom trenutku sam pocela po internetu da trazim sta bi moglo da bude to sto se meni desava. Zivela sam u maloj sredini, nije bilo nikoga da mi kaze sta je to sto ja osecam, a nikome se nisam usudjivala ni reci. Nisam poznavala nikoga kome se bilo sta slicno desavalo.
Kada sam pronasla sta je anksioznost i videla da se sve sto pise poklapa sa onim sto se meni desava, pao mi je ogroman teret sa ledja. Nisam bila sama. Tamo negde daleko postojali su ljudi koji su prolazili kroz isto sto i ja, cak i mnogo gore.
Tada nisam shvatala da i oko mene postoji mnogo ljudi kojima se desavaju iste stvari, ali iz straha od neshvacenosti o tome ne pricaju, bas kao i ja. Sada znam da je tada oko mene bilo mnogo ljudi, cak i onih meni bliskih koji su prolazili kroz iste i slicne stvari, a iz neznanja nismo mogli da budemo tu jedni za druge i da medjusobno podelimo svoje nevolje.

Photo: Unsplash

BORBA

Istinska borba sa sobom je krenula kada sam imala prvi napad panike. Razlika izmedju anksioznosti i napada panike, za mene je uvek bila ogromna. Anksioznost je bila sveprisutna, to je bilo nesto sa cime sam naucila da zivim. Napad panike je nesto sto se desavalo povremeno i sto je moj zivot pretvaralo u pakao.
Nacin na koji objasnjavam napad panike nekome koga zanima, a nikad se sa time nije susreo jeste sledeci:
Ako ste ikada bili u situaciji da istrcite pred auto i ono zakoci tik ispred vas, onaj strah koji ste osetili u tom trenutku isti je kao i napad panike, samo sto osecaj ne traje par sekundi, nego dosta dosta duze, pritom ne postoji realan razlog za strah. Za mene je napad panike zivljenje na ivici sa ludilom.
Prvi put kada se to desilo odlucila sam otici lekaru koji me uputio psihologu. Moja dijagnoza bila je Opsti anksiozni poremecaj sa elementima depresije. Dobila sam terapiju koju, zbog moje licne gluposti nisam koristila onako kako mi je receno, nego sam onog trenutka kad mi je bilo malo bolje, nastavila sa zivotom praveci se da se nista nije dogodilo(KARDINALNA GRESKA). Ne krivim sebe, imala sam samo 18 godina.

Photo: Unsplash

PAKAO U SEBI

Zbog skolovanja sam se odslelila u Novi Sad, poprilicno daleko od mojih roditelja i svega za sta sam bila neverovatno vezana.
Uvek sam bila poprilicno samostalna, onda kada nisam bila apsolutno okupirana aksioznoscu, ali odlazak iz sigurnosti mog doma, uvek je bio okidac. Na moju majku sam u situacijama stresa gledala kao na slamku spasa i kao na nekoga ko je znao da me umiri, pa je odlazak od nje bio jako stresan.
Jedne veceri sam se vratila iz grada u stan, bila sam sama i iznenada je krenuo napad panike. Unazad par dana imala sam jos nekoliko napada panike koje nisam tako ni okarakterisala jer je aksioznost bila toliko konstantna i intenzivna da nisam primetila neku narocitu razliku, sto znaci da sam konstantno bili pod ogromnim stresom, sto svakako jako utice i na fizicko zdravlje. Tako sam se odlucila otici privatno psihijatru, koji me od tada pa na dalje lecio.

STIGMA

Prvenstveno, svako ko smatra mentalne bolesti za taboo temu, nikada nece pomoci niti sebi, niti bilo kome drugom. 2020. je godina, ne bi nas trebalo biti sramota pricati o izazovima sa kojima se suocavamo. U trenucima kada mi je bilo tesko objavila sam video na jutjub gde sam pricala o svemu sto mi se desavalo i kako sam pomagala sebi, u cilju da pomognem drugima i da se povezem sa ljudima koji imaju slican problem. Primila sam veliki broj poruka podrske od ljudi koji su se borili sa istim stvarima, pa im je bilo neverovatno da sam imala hrabrosti o tome pricati. S druge strane bilo je i mnogo osuda sto o tome govorim javno, jer “sta ce ljudi reci”, ko sam ja da o tome pricam, ZASTO zaboga pricam o tome sto mi se desava u glavi, mozda sam luda, sramota je imati takav problem, i slicne stvari… Tada to nisam primila k srcu, ali sada razmisljajuci o tome, navodi me na razmisljanje. Nikada ne znate ko sedi za vasim stolom, spava u vasem krevetu, jede za vasim stolom i kakve probleme ima. Pokusajte uvek imati razumevanja.

PSIHIJATRIJA

Za mene su psihijatrija i psihologija divne nauke koje se bave ljudskim umom i problemima koji se sa njim desavaju. Uzimajuci u obzir borbe koje sam vodila sa sobom, mnogo sam istrazivala kako svoju, tako i licnosti drugih ljudi, pa sam na razne nacine uspevala da pomognem sebi.
Otisla sam kod psihijatra sa kojim sam mogla da pricam o svemu sto me mucilo. U razgovorima sa njim, osecala sam se sigurno, saslusano, nekome je konacno bilo jasno sve o cemu sam govorila i nije osudjivao. U tom trenutku sve te stvari mogla sam reci samo njemu jer sam u sve ljude oko sebe izgubila poverenje, mislili su da preterujem, da glumim, da izmisljam, da je to “sve u mojoj glavi…” Dobila sam terapiju i nastavila sam da dolazim na kontrole. Moje stanje je bilo sve bolje i bolje. Sa terapijom sam prestala nakon pola godine, ali sam i dalje sam odlazila na razgovore. Prethodne tri godine mog zivota protekle su u intenzivnom radu na sebi, zalazenju dublje i dublje u moju podsvest, menjanju razmisljanja i postupaka koji su bili okidaci za anksioznost, postepenom izlaganju situacijama koje su stvarale strah, itd. Svaka osoba je drugacija i svaka anksioznost je specificna po sebi. You just have to find what works the best for you. 

Photo: Unsplash

RAD NA SEBI

Ako mislite da cete samo da popijete par lekova i sve ce da nestane kao rukom odneseno, varate se. Neophodno je raditi na sebi. Ako, kao sto je to bio slucaj sa mnom, takvo nesto vucete godinama, jasno je da ce vam napraviti traume i probleme u zivotu. Pokusajte sa svojim lekarom ili sami, da shvatite odakle potice vas nemir, strah. Sta je to sto je pokrenulo anksioznost, jer u 99% slucajeva razlog postoji.
Promenite zivotne navike: Ustajte ranije, lezite ranije, pijte dosta vode, hranite se zdravije, pocnite nesto da trenirate. Mozda zvuci glupo, ali te stvari mnogo uticu na mentalno zdravlje. Edukujte se o svom problemu, koristite tehnike za smirivanje (neke od njih cu napisati na kraju teksta), posavetujte se sa nekim ko je imao slican problem.
Ako nemate kome da se obratite, a ne zelite otici lekaru, mozete da mi pisete na mejl, rado cu pomoci.

Photo: Unsplash

TEHNIKE ZA SMIRIVANJE

Samo sedite i disite
Ovo je nacin na koji ja meditiram. Moj mozak skoro nikada nije iskljucen i mislim da nikada nisam uspela da uradim meditaciju onako kako se meditacija radi, ali meni ni nije cilj da radim pravu meditaciju. Ja sednem, disem i pustim da misli teku. Pomislim na nesto, ali ne reagujem, ne nastavljam da razmisljam o tome, ne ucestvujem u mislima, samo ih pustim da teku. Jasno mi je, naravno da je to u situaciji kada je napetost velika jako tesko, ali pokusajte to da vezbate onda kada niste jako uznemireni. Vremenom vam to moze postati nacin na koji cete brzo da se smirite.

Ukljucite cula (grounding)
U trenutku napada anksioznosti ili panike, pokusajte ovu tehniku.
1. Fokusirajte se na nesto sto vidite, na primer neki predmet.
2. Pustite neku muziku i koncentrisite se na nju(ili pricajte sa nekim ako mozete).
3. Pronadjite nesto da pomirisete
4. Pronadjite nesto da dodirnete (hladno, toplo, neke neobicne teksture)
5. I pronadjite nesto da popijete ili pojedete.

Ova tehnika zove se “grounding” odnosno prizemljavanje i tera vas um da shvati sta je stvarno, a sta je ono sto su vase misli.
Pokusajte i vidite da li ce i vas ova tehnika da umiri.

Zivot pocinje tamo gde strah prestaje.
Cuvajte sebe, svoje zdravlje i svoj um.

Sva pitanja mozete da mi postavite na mejl ili u komentarima. 

 

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer