Samoca

Neka hladna i tunna jutra u nekim tudjim gradovima. Sama medju tudjim ljudima. Tako me uvek probudi hladnoca, bez obzira na stvarnu temperaturu, organizam se bori protiv svega sto mi je strano.
Gasim tisane nekim dobro poznatim numerama, u pokusaju da ugrejem sve sto je tog jutra spustilo temperaturu opet nekog apartmana ili hotelske sobe gde sam zaspala sama, okrenuta licem prema svetlu toaleta koje je ispunjavalo svoju duznost da me ucini lazno sigurnom i toboze makar na trenutak, malo manje usamljenom.

Photo: Unsplash

Numere koje se nizu, reci koje po meni traze sve ono sto sam vesto sakrila od sebe same, spustaju telesnu temperaturu jos nize. Koliko ispricanih prica, koliko razlicitih zivota i koliko emocije stane u tih par minuta. Eto, valjda zato toliko volim muziku. Jedino me ona uvek iznova ubije i ozivi, a da ne uspem ni da shvatim sta se desava. Na dobro poznate stihove, na sekund me ugrejala samo jedna suza koja se spustila niz obraz, elegantno, onako zenski, pala na moju kljucnu kost. Kakva dama.

Zatim ponovo hladnoca i moje hitro pokrivanje po glavi, pokusaj bega, od necega sam se htela sakriti, a dobro sam znala, od onoga u sebi ne moze se ni u crnu zemlju. Otplacem tih par minuta u koje mi zivot stane, spremim se i napustim tudju sobu, iskoracim na tudju ulicu, gledam kako se osmehuju neki tudji ljudi. Mnogo si me toga naucio, samo nisi kako da prezivim bez tebe.
Ne pitam, ne trazim… Meni niko ne more dati ono za cim zudim. Tih dana ne krivim sebe sto mi se gade srecni ljudi, nasmejani, zaljubljeni. Ne krivim sebe nego shvatam da svako mrzi ono sto mu fali. Tako se onda ne krivim ni sto ponekad mrzim tebe.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer